Lokrum-ukleto ostrvo paunova na kom nikada nećete…

Kada je davne 1023. godine Dubrovnik zadesio veliki požar, Dubrovčani su poslednju nadu videli u Svetom Benediktu i njegovoj pomoći za spas onoga što se još spasiti može. Tako kažu istorijski spisi. Kako, pak, legenda kaže, baš na dan Sv. Benedikta, požar se nakon molitvi u trenu zaustavio, te su se građani zavetovali da će u njegovu čast, na obližnjem ostrvu sagraditi samostan sa crkvom posvećenom Blaženoj Devici Mariji.

Ostrvo Lokrum udaljeno je od stare dubrovačke luke, koju ceo svet prepoznaje sa razglednica, samo pola nautičke milje. Ova oaza mira, zelenila sa rajskom florom i faunom, oduvek je privlačila evropske vladare i osvajače, kao mesto za potpunu izolaciju i uživanje. Međutim, ljubitelji Lokruma koji su nameravali da budu i nešto više od posetilaca, tamo nisu pronalazili mir i sreću koju su tražili, već upravo suprotno – nesreću i propast. Stara Benediktinska kletva zauvek je zapečatila njihovu sudbinu.

Dubrovnik je imao prvi karantin i jednu od prvih apoteka u Evropi, prvi je ukinuo ropstvo i prednjačio po mnogo čemu u svoje zlatno doba. Vekovima je odolevao pritiscima i uspevao da održi autonomiju, ali je ipak u jednom trenutku svoje burne istorije, izgubio vlast nad Lokrumom, ostrvom koje se razbaškarilo pred ulazom u njegovu staru luku. Ostrvo je više puta menjalo vlasnike i stanovnike, ali danas njih, izuzev šepurećih paunova, više nema i verovatno ih više nikada neće ni biti. Ovo je mesto koje niko neće poželeti da poseduje, ukoliko se osvrne na nesrećne sudbine onih koji su ga želeli za sebe, tj. dugu listu ranijih vlasnika koji su živote završili nesrećno, a najčešće nasilnom smrću.

Dubrovački nadbiskup je, nakon misterioznog spasa od požara, benediktinskim monasima ustupio celo ostrvo, da na njemu izgrade samostan i neometano ga koriste. Tako je i bilo, gotovo sedam narednih vekova. Lokrumski sveštenici su imali posebno privilegovan status u društvu i evropskim katoličkim krugovima, dok je Dubrovnik punim jedrima plovio vodama svoje slave na Mediteranu. Na prelazu iz 12.u 13. vek, lokrumski benediktinci grade raskošni samostan i crkvu u romanskom stilu. Ova crkva je bila jedna od većih građevina na dubrovačkom području u to doba, da bi u 15. veku bila proširena za još deset Dubrovačkih lakata (Mera za dužinu – Dubrovački lakat, predstavljao je dužinu podlaktice skulpture srednjevekovnog viteza Orlanda, što iznosi 51,2 cm).

Na Lokrumu se, navodno, 1192. godine, usled strašne oluje, koja je njegov brod zadesila na povratku iz trećeg Krstaškog rata, iskrcao engleski kralj Ričard Lavlje Srce. U znak zahvalnosti za spas od brodoloma, kralj je obećao Dubrovniku pozamašnu sumu za izgradnju crkve na mestu spasa na Lokrumu.

Boravak ovog moćnog engleskog kralja i njegove svite u Dubrovniku bio je savršena prilika za diplomatske pregovore i dobru zaradu. Neizmerno zahvalni Dubrovčanima, koji su njihovom kralju pružili gostoprimstvo i zaštitu, a potom i osigurali bezbedan povratak u Englesku, podanici su uveliko sakupljali novac u znak zahvalnosti. Prepredeni Dubrovčani, uspeli su da ubede Lavlje Srce da novac, ipak, donira za izgradnju katedrale, koju su, tobož, upravo trebali početi da grade. U više dokumenata se spominje iznos od sto hiljada dukata, koji su plaćeni za kraljev život. Po legendi je za sakupljanje novca bio zaslužan i Robin of Locksley, poznatiji nam po nadimku Robin Hud.

Priča o lokrumskom prokletstvu počinje, za Dubrovčane iznenadnom, odlukom da se samostan zatvori, a monasi proteraju u Italiju. Godine 1799, glasnik dubrovačkih vlasti izdao je dokument u kojem se Benediktincima u samostanu na Lokrumu naređuje da odmah napuste ostrvo. Tri plemića koji su bili zaduženi da prenesu ovu poruku monasima bili su prvi u nizu nesrećnika povezanih sa jezivom lokrumskom pričom. Predvidevši veliku nevolju, jedan se bacio s prozora, drugi se udavio u moru na putu ka ostrvu, a trećeg je ubio sopstveni sluga. Primivši, ipak, sramotnu vest, opravdano revoltirani, poslednje večeri pre odlaska, sa kapuljačama na glavama, monasi su kružili Lokrumom paleći sveće okrenute naopako, kako bi ostavile voštani trag.  Proklinjali su onoga koji ih je proterao i sve buduće vlasnike ostrva govoreći: „Neka je proklet svako ko pribavi Lokrum za svoje uživanje“.  Ponavljali su te reči čitave noći i u zoru napustili ostrvo, da im noga nikada više na njega ne kroči.

Kako su Dubrovčani vekovima bili tesno povezani sa Katoličkom crkvom, morao je postojati dobar razlog da sa Lokruma isele Benediktince. Iako nigde nije zvanično objašnjeno zašto su monasi proterani, pretpostavlja se da su Dubrovčani to učinili u strahu od najezde Francuza, tačnije Napoleona, koji je upravo u to vreme došao na vlast. Poznat po svojim rigoroznim metodama obračuna sa protivnicima, Dubrovčanima je davao dovoljan razlog za brigu.

Dakle, kao najverovatniji razlog se navodi procena osvajačkih težnji Napoleona i moguća namera da napadne i Dubrovnik, tada moćnu trgovačku luku, što se nekoliko godina kasnije i obistinilo. U tom cilju su Dubrovčani bili prisiljeni da predaju Lokrum, na kom je Napoleon ubrzo napravio svoje uporište i izgradio tvrđavu na najvišoj tački (96m), kao bazu i osmatračnicu, sa koje bi nadzirao pomorski promet u tom delu Jadrana. Na najvišem vrhu se i danas nalazi utvrđenje Fort Royal  sa osnovom u obliku zvezde, koja je sagrađena po naredbi Napoleona, 1806. godine.

Iskusni dubrovački moreplovci, sa velikom flotom jedrenjaka, osim što su prevozili hranu, robu, začine i ostala blaga, koristili su svoja putovanja i za prevoz pošte i prikupljanje raznih vesti iz svih krajeva sveta. Bili su među najobaveštenijim narodima u to doba. Istoričari veruju da su upravo zato bili u poziciji da unapred isplaniraju strategiju kako bi se prilagodili dolazećim okolnostima.

Nakon pada dubrovačke Republike, ostrvo kupuje imućni kapetan Tomašević. Iako je njegovo bogatstvo bilo nezamislivo, sudbina je odlučila da naglo bankrotira. Naredni vlasnik, izvesni doktor Jakopović iz Budimpešte, doživeo je neviđenu sramotu kada je otkriveno da je doktorsku titulu sam sebi pripisao, a da je u stvari berberin. Njegov nećak i naslednik na ostrvo nije uspeo ni da kroči. Bura mu je prevrnula čamac, te se na putu do njega udavio.

Posljednji benediktinci napustili su samostan 1799. godine, nakon čega ostrvo prelazi u ruke nekolicine bogatih Dubrovčana, koji su, sve do jednog, nastradali nasilnom smrću.

Od 19. veka pa sve do kraja Prvog svetskog rata, Lokrum je pripadao Austrougarskoj i služio kao letnja rezidencija bečke carske porodice. U živopisnim lagunama uživali su najugledniji prinčevi, plemići i dvorani, a povremeno i članovi carske loze Habsburgovaca. Rajsko ostrvo bilo je svedok njihovih radosti i ljubavnih romansi, ali i mogući uzrok njihovih tragedija.

Oto Fridrih Vilhelm (Otto Friedrich Wilhelm), poznatiji kao Ludvig II Bavarski ili Ludvig Ludi, ljubavnik Elizabete Bavarske, na Lokrumu je boravio kao verenik Elizabetine sestre. Nakon povratka, saznao je da ga je Bavarsko ministarsko veće proglasilo ludim i u odsustvu svrgnulo sa prestola. Samo nekoliko dana kasnije, pronađen je mrtav u jezeru nedaleko od svog imanja.

Brat cara Franje Josifa I, nadvojvoda Maksimilijan, veliki ljubitelj prirode, bio je oduševljen ostrvom.  U aprilu 1864. godine, u društvu supruge Šarlote, nakon odmora na Lokrumu, krenuo je na put za Meksiko. Došavši na odredište, proglasio se carem, da bi zatim bio uhapšen, zlostavljan, a na kraju i osuđen na smrt streljanjem. Lepa Šarlota još se jednom  vratila na Lokrum, ali je tamo doživela brodolom koji je jedva preživela. I njen život je tragično završen. Umrla je u teškom bunilu u dvorcu Miramare kod Trsta. Mali bunar koji još nosi njeno ime na ostrvu se nalazi i dan danas i jedna je od atrakcija na turističkoj mapi.

Čak je i carica Elizabeta, poznatija kao Sisi, bila jedan od njegovih velikih obožavalaca. Kako bi imala siguran razlog da se ovde prvom prilikom vrati, na obali slanog jezerceta, zvanog Mrtvo more, ostavila je svoje bisere.

Vlasnik Lokruma bio je i mladi prestolonaslednik Rudolf, sin jedinac Franje Josifa I i Elizabete Bavarske. Na dubrovačkom ostrvu proveo je medeni mesec sa svojom Stefani. Priča se kako se „zemlja zatresla, a more uznemirilo“ čim se par iskrcao na obalu. Dubrovčani veruju da je to bio predznak Rudolfove tragedije. I zaista, 1889. godine, u dvorcu Majering (Mayerling), u zanosu strasti, austrijski prestolonaslednik je na krevetu prekrivenom ružama ubio svoju ljubavnicu, sedamnaestogodišnju baronicu Mariju fon Vetser, a potom i sebe. Elizabeta je bila svesna da se porodica mora rešiti ukletog ostrva i u više navrata je pokušavala da ubedi Benedinktince da se na njega vrate, ali oni su uvek odbijali njenu ponudu.

U junu 1914. godine, austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija pripremali su se za romantično leto na Lokrumu. Ipak, pre odlaska posetili su Sarajevo, a svi znamo kraj te tužne priče.

Da lokrumsko prokletstvo ne miruje ni danas, svedoče anegdote i priče novijeg datuma.  U ostacima benediktinskog samostana, 2007. godine, dva radnika su, navodno, mobilnim telefonom snimila duha, a iz jedne kuće na ostrvu je tridesetih godina misteriozno nestala cela porodica.

Iako ne možemo sa sigurnošću reći da li je u slučaju Lokruma u pitanju koincidencija koja se više puta poigravala ljudskim sudbinama, ono u šta možemo biti potpuno sigurni je da će vam dan proveden na ovom magičnom ostrvu ulepšati boravak u jednom od najromantičnijih gradova sveta.

Danas, ovim ostrvom, koje nosi status parka prirode pod zašitim UNESCO-a, caruju paunovi. Zaštićena vrsta koja se slobodno kreće šepureći se svojim dugim, rajskim repovima, dozvoljava turistima da ih hrane i rado pozira pred foto aparatima.

Na južnom delu ostrva se nalazi stenovita nudistička plaža, sa prirodno zaravljenim kamenim blokovima, na kojima, uz malo sreće, možete biti i potpuno sami. U blizini je i prirodni kraški fenomen, 10 metara duboko slano jezero, nazvano Mrtvo more. Odlično, ili bolje rečeno, jedino bezbedno mesto na ostrvu za kupanje sa malom decom. Iako je Lokrum meštanima jedna od omiljenih destinacija za kupanje (a bolje preporuke od toga svakako nema), jedna od plaža na ovom ostrvu poslednjih godina je postala mesto okupljanja svetskog gej džet-seta, pa ako nemate ništa protiv, uživajte.

Ako ikada budete imali sreće da ovim ostrvom hodate, uživaćete, samo… dobro pazite o čemu razmišljate!

Savet plus:

Na celom ostrvu je strogo zabranjeno pušenje, jedina mesta na kojima možete zapaliti cigaretu su barovi, odnosno sami njihovi šankovi (ne i stolovi i separei). Izbor pića je zaista bogat, ali preporučujemo da obavezno probate koktele.

Do Lokruma se stiže brodićem iz stare dubrovačke luke po ceni od 70kn po osobi (cca 10 eur) za povratnu kartu. U cenu je uključena i ulaznica u Park prirode. Vožnja traje oko 15 minuta, a brodići u sezoni saobraćaju na svakih pola sata (osim u slučaju loših vremenskih uslova). Karte se prodaju u pristaništu, ispred samog broda (www.lokrum.hr).

Lokrum je od Dubrovnika udaljen pola nautičke milje. Ukoliko volite veslanje i vožnju kajakom, isti možete iznajmiti i obići celo ostrvo, sa pauzama za kupanje. Obavezno ponesite adekvatnu obuću za šetnju (stene, kamenje, šumske stazice prekrivene borovim iglicama..) i što više vode za piće.

Ukoliko se u Dubrovniku zadesite za vreme održavanja Dubrovačkih letnjih igara, pokušajte da dođete do karata za neku od predstava koje se održavaju na otvorenoj letnjoj pozornici na ostrvu. Večernji sati (pre početka predstave) su idealni za prijatnu šetnju.