Život čine male stvari – ostrvski život na Atlantiku

Mnogo je lepih mesta na našoj planeti koje bismo želeli posetiti jednom u životu. Sasvim je sigurno da nam se mnoge od njih neće ostvariti i da će ostati samo u domenu naše mašte, na razglednicama koje vise iznad radnog stola ili na radnoj površini kompjutera. Pri tom, ta ‘lepa mesta’ ne moraju biti veliki organizovani niti istorijski gradovi, ni lepo uređene botaničke bašte, a ne moraju čak biti ni čuda prirode ili mesta na kojima se čuda dešavaju. O njima ne moraju biti ispričane velike priče i o njihovoj važnosti dokaz ne mora biti velika pažnja javnosti. Ta mesta su, zbog svoje izvornosti, autentičnosti i skromnosti, jednostavno lepa i važna sama za sebe, a onda i nama, samo zbog toga što smo im mi sami dali vrednost i značenje.

Za nas, jedno od takvih skrivenih mesta bilo je maleno ostrvo Izdejl (Easdale), u Severnom Atlantiku zapadno od obale Škotske. Ono je deo grupe ostrva koja se zajedničkim imenom nazivaju ‘Škriljci’ (Slate Islands). Ime su dobili po kamenu koji se iz ovih mora vadio još od 1630. pa sve do sredine dvadesetog veka. Zbog ovoga, jedno od ostrva iz arhipelaga, Ostrvo breza ili na gelskom Eilean nam Beitheach, je doživelo tužnu sudbinu – vremenom je potpuno nestalo sa površine mora, a danas se pod vodom vidi samo spoljašni rub ostrva, koji je preostao nakon decenija eksploatacije njegove utrobe sve do 76 metara u dubinu. Preostalih nekoliko ostrva, Sil, Izdejl, Luig, Lunga, Šuna, Torsa i Belnahua, su površinski veoma mala, neka su potpuno nenaseljena, a nekima gazduju pojedinci.

Ono što sva ova ostrva čini još privlačnijim jeste njihova relativna nepristupačnost, iako i nisu baš mnogo udaljena od kopna. Lokalni autobusi se ovde ‘zavlače’ samo kada moraju, prevozeći putnike preko ‘Mosta preko Atlantika’, pa kroz brda i brežuljke na ostrvu Sil, kako bi ih dovezli do same obale, gde se ukrcaju na čamce ili trajekte te plove dalje, do željenih ostrva. Izgradnjom mosta 1792. godine, Sil je izgubio svoju ‘ostrvost’, na neodobravanje mnogih lokalaca. Međutim, danas su ipak ponosni na taj strmi, kameni most, koji je jedan od dva u svetu ispod kog kao rečica protiče – Atlantski okean. Neretko se ovde nasukaju kitovi, misleći da će iskoristiti ovu prečicu, zaboravljajući kako na oseku tako i na svoju veličinu.

Na mapi ostrvo Izdejl izgleda toliko majušno, da prosto pomislite da je to u stvari samo jedan kamičak u okeanu. Međutim, pod lupom se vidi da se na njemu odvija život, da postoje kuće i dinamična svakodnevica između njih. A kada se nađete na njemu, postanete svesni da je ono, bez obzira na veličinu (glave čiode), zaista ostrvo sa velikim šarmom i jakim karakterom. Zanemareno od drugih, a veoma ponosno samo na sebe, ono, iako pluta u hladnim atlantskim vodama, nudi najtopliju ruku dobrodošlice.

Savladali smo veliki put i našli se na obali ostrva Sil. Čamci, ili kako ih oni zovu trajekti premda to nisu, imaju nekakav red vožnje, ali je polazak u većini slučajeva ‘on demand’. Mahnuli smo čamdžijama sa obale, i oni su odmah pohitali da nas prevezu na ostrvce preko puta.

Konačno, Izdejl. Kada smo se iskrcali, nismo znali na koju stranu da krenemo, ali se činilo sve jedno. Ostrvo je bilo vrlo živahno jer je to bio veliki dan za njih – baš tada održavao se Atlantic Adventure Day, sa nekolicinom učesnika i čašicom posetilaca. Niko se tu nije slučajno zadesio, jer je ostrvo toliko skriveno i udaljeno, da svakom ko se tu našao je to bila i namera. Na programu su bile različite aktivnosti za decu i odrasle – preplivavanje Atlantika do susednog ostrva, pravljenje splavova i takmičenje u splavarenju, akvaton, pa bacanje kamenja (stone skimming), za šta se koristi jedan od sedam bazena sa čijeg se dna nekada vadio škriljac. Izdejl je čak i domaćin Svetskog prvenstva u ovoj aktivnosti, koliko god to svima nama čudno zvučalo. Lokalci su za ovu priliku pripremili sajam rukotvorina i lokalnu hranu, a atmosferu začinili tradicionalnom škotskom muzikom. Agencija Seafari Adventures je organizovala desetominutne vožnje čamcem oko ostrva, kako bi se posetioci i sa vode mogli uveriti u njegovu (ne)stvarnu veličinu i približiti se divljem svetu.

Jedan sasvim običan dan ovde počne dosta kasno. Etnografski muzej se otvara u 10 sati, u pabu se pije prva kafa i polako se zavrću rukavi za novi dan. Svih 59 ostrvljana koliko ih ima, tada kreće na posao. Saobraćaj se odvija zemljanim stazicama, gužve ni nervoznih vozača nema jer, iznenadićete se, za prevoz robe i tereta se koriste kolica koja su uredno parkirana na mestu gde čamci pristaju ili, nakon korišćenja, naslonjene o zid kuća. Može se primetiti i razlika u kvalitetu ‘vozila’, pa tako ima i staromodnih i sofisticiranih modela, zavisno od toga šta njihovi vlasnici preferiraju.

Ispred kuća ne prolaze asfaltirani nego travnati bulevari, a krovovi su izrađeni, prirodno, od škriljca. Kuća vlasnika ostrva je u potpunosti izrađena od ovog kamena i zauzima najbolju poziciju na ostrvu, na vrhu brdašca u blizini agore. Teško je poverovati da svakodnevica ovih ljudi nije iscenirana i tako predstavljena posetiocima, i da se ovakav način života ponavlja iz dana u dan. Poštar koji doslovno trči od kuće do kuće, otvara vrata bez kucanja i ostavlja poštu na stolu, a zatim se trkom vraća u čamac i napušta ostrvo, samo je jedan od primera čudnih navika lokalaca.

Ono što čini Izdejl još lepšim i privlačnijim jeste divlji svet. Verni čuvari ostrva – kitovi, foke i ptice – kruže oko njega i predstavljaju nam se najbolje što znaju – u svom prirodnom staništu, krećući se slobodno u tom ogromnom prostranstvu kojim neprikosnoveno caruju. Kako bismo bolje videli igru divljih životinja, popeli smo se na 38 metara visok brežuljak, i udahnuli široki pogled na moreuz Lorn i sva ostrva u njemu. Tada smo shvatili da taj brežuljak ne postoji bez razloga, on čuva ostrvo od jakih udara atlantskih vetrova i predstavlja balkonsko sedište sa kog se pruža jedan od najumirujućih pogleda na svetu.

Veme je bilo da se krene. Seli smo u čamac i još jednom se osvrnuli iza sebe, puni utisaka i sa ranim osećajem nostalgije, jer ono što smo doživeli i osetili je bilo potpuno različito, jedinstveno, snažno. Neka mesta zaista imaju čudno svojstvo da nas privuku sebi i pridobiju nas, neka čak i da nas promene ili makar nateraju da razmišljamo na način na koji do tada nismo. Svi mi tragamo za osećajem ispunjenosti na putovanjima, i, kao što već rekoh, mesta nemaju vrednost dok im ih je sami ne damo. Za nas je ceo put do i boravak na Izdejlu dobio neprocenjivu vrednost. Ovo je definitivno jedan od mnogih skrivenih kutaka naše planete sa posebnom energijom jer, dok stojite na ovako majušnom ostrvu sa pogledom na okean, nadahnuti prizorom, niotkuda počnu da se nižu najneobičnije misli i nameću najčudnija pitanja. Odgovore na njih ćemo verovatno sami sebi dati kada se vratimo na ovo, ili neko slično mesto, koje ovdašnji stanovnici nazivaju ‘pockets of loveliness’.