U hladnim vodama krajnjeg severa naše planete žive ptice koje koje zbog svog izgleda izuzetno podsećaju na papagaje, ili čak na pingvine. Neki kažu da pripadaju porodici njorki, neki se ne slažu sa tim, tako da nam i dalje ostaje da se konsultujemo sa ornitolozima i pokušamo da saznamo poreklo i adekvatan prevod za ovu vrstu ptica. U ovom tekstu ćemo je jednostavno zvati – pafin.
Pafini su mi dugo bili motiv za putovanje na neke destinacije. Nadala sam se da ću ih videti na severnom Islandu, pa na Hebridskim ostrvima u severnom Atlantiku, te na liticama obale severne Škotske. Nekako nikada nisam imala sreće jer sam ih uglavnom nasumično tražila, priželjkujući slučajan susret sa njima. Posle nekoliko neuspelih pokušaja, shvatila sam da ipak moram potražiti pomoć stručnjaka i priključiti se maloj, organizovanoj grupi biologa, fotografa i ljubitelja ptica, ukrcati se na brodić u ribarskom naselju Antstruter na istočnoj obali Škotske i sa njima zaploviti nemirnim vodama Severnog ledenog mora ka ostrvu na kom se u letnjim mesecima ove ptice gnezde .
Ostrvo Mej (Isle of May), dugačko svega 1.5 km, je dom za 200,000 morskih ptica, uglavnom u periodu od marta do avgusta. Proglašeno je nacionalnim prirodnim rezeravatom zbog grebena koji ga okružuju, foki koje su redovni stanovnivci ostrva tokom cele godine i velikog broja različitih ptica koje se ovde pare pre nego što migriraju na more. Najčešći stanovnici i posetioci su polarne patke, gnjurci, različite vrste galebova i pafini. Kažu da po lepom danu, kada kiša ne pada (za razliku od dana kada smo mi posetili ostrvo), u vodama oko ostrva se mogu primetiti kitovi i delfini. No, nas je ovog puta zanimalo samo jedno..
Još dok brodić prilazi ostrvu, iz daljine se čuje komešanje zvukova ptica i primećuje njihovo haotično kretanje u vazduhu. U prvi mah, dok se ostrvo još u celosti vidi sa mora, veoma podseća na džinovski osinjak. Što se brodić više približava ostrvu, ptice sve više počinju da se razlikuju i izazivaju uzdahe i usklike, kako stručnjaka i prirodnjaka, tako i nas, ljubitelja ptica. Nakon vožnje od sat ipo po nemirnom moru, brodić prati visoke klifove ostrva u kojima su nastanjeni galebovi, i spretno se zavlači u maleni fjord sa namerom da pristane na obali. Ovo je trenutak kada treba zažmuriti i duboko udahnuti, jer momenta kada dodirnete tlo Ostrva Mej, sasvim sigurno znate da ste kročili u jedan sasvim drugačiji svet.
Kretali smo se obeleženim stazama po uputstvima vodiča, gledali levo i desno, gore i dole – pafini (i druge ptice) su bili svuda oko nas! Savet da pronađemo zgodno mesto i udobno se smestimo posmatrajuću divlji svet ptica, ubrzo se isplatio. Ptice su nas prihvatile i počele da nam prilaze, ponašajući se prirodno, kao da nismo ni bili tu. Neke ptice, čuvajući svoja gnezda, se ponašaju veoma zaštitnički te znaju da napadaju proizvodeći krike dok se zaleću ka našim glavama ne bi li nas oterale što dalje od svojih ptića. Mi smo prošli gore od toga – ptice su nas obilno pokakile; no, da li je ovo loše ili ne, reći će sujeverni : )
Pafini isprva deluju nespretno i tromo, kao nekakvi buckasti papagaji koji neumorno sede na stenama. Kada su u vazduhu lete tako što svoja krila pokreću veoma brzo, i do 400 puta u minutu, što može izgledati kao da su velike šeprtlje pri letenju, a pogotovo kada, za razliku od ostalih ptica koje privuku noge svom telu, oni ih potpuno rašire. Međutim, njihova kratka krila prilagođena su za tehniku plivanja i „letenje“ pod vodom – oni su, na kraju krajeva, ipak morske ptice koje hladne zimske mesece provode na moru, na santama leda, roneći i hvatajući ribu.
Pare se u velikim kolonijama na krševitim obalama i liticama. Nakon parenja odbacuju šarene spoljne delove kljuna nakon čega im ostaje manji i neupadljiviji kljun. Ipak, period kada treba da se dopadnu jedni drugima je prošao pa će se ponoviti jarkim bojama tek naredne godine, kada dođe vreme za parenje.
Početkom marta, pafini se sele na stenovite obale Grenlanda, Severne Kanade, Rusije, Skandinavije, Irske i Francuske gde se zadržavaju do kraja leta. Kada dođe zima neki migriraju čak do Maroka i Njujorka, do obala Sibira, Aljaske i Britanske Kolumbije, jugoistočne delove Aljaske, Kamčatke i Ohotskog mora. Mi smo se opredelili za posetu Ostrvu Mej u junu mesecu, kada je njihova aktivnost najveća, kada su se mladi već izlegli i kada polako počinju da izlaze iz svojih gnezda koja su napravili u zemlji, pod busenom trave.
Poseta Ostrvu Mej traje svega dva sata. Ovo vreme je sasvim dovoljno da se obiđe ostrvo po obeleženim stazama, obiđe centar za posetioce i svetionik u kom je u periodu naše posete bila izložba slika lokalnog umetnika iz Bervika. Preostalo vreme je dovoljno za prepuštanje potpunoj divljini i svetu koji je većini nas potpuno stran, pomešanim mirisima mora, morske trave i ptičijeg izmeta kojim su gotovo potpuno prekrivene litice ovog ostrva.
Ispunjeni i punog srca, isplovljavamo brodićem i mašemo galebovima i fokama, čuvarima ostrva koji su danonoćno na osmatračnici, dočekujući i ispraćajući male grupe radoznalih posetilaca..