Sklonost ka zabranjenom, putopisi Pera Zlatara ili možda samo otpor prema bilo kojoj vrsti autoriteta, pre skoro dvadeset godina, doveli su me u situaciju da, nakon slučajno sklopljenog poslovnog poznanstva i srdačnog poziva da posetim Drač, počnem vrlo ozbiljno o tome da razmišljam.
Ne samo da sam razmišljala, nego sam sa svojom prijateljicom iz Albanije u dva duga telefonska razgovora (teškom mukom uspostavljena, ne direktno, nego preko njihove ambasade u Beogradu – tako je tada to išlo) počela da dogovaram detalje putovanja na, tada još, nedostupno odredište. Polovinom devedesetih godina, posle ratnih stradanja i poratnih egzodusa, nikome u mom najbližem okruženju ova zamisao nije delovala ni najmanje opravdano, a kamoli primamljivo. Mislim da su svi ozbiljno odahnuli kada se „dogodilo“ da Elidin telefonski broj u Draču više „nije bio u funkciji“. Tako je i moje nesuđeno putovanje postalo nemoguće. No, znali su naši stari na šta misle rekavši da „ko čeka, taj i dočeka“, pa se mogućnost za odlazak javila, evo, „već“ ovog proleća!
Kao i svaki voljni putnik, pre puta proučila sam pomno sve što sam na tu temu novo mogla da saznam, „posetila“ veliki broj foruma i istraživši sve dostupne aktuelnosti (šta obavezno jesti, gde popiti najbolju kafu u Tirani, koliko ima bunkera, kakvi su putevi…) krenula hrabro u „Skenderbeg“ pustolovinu! Stoga beležim moje najsnažnije utiske dok su još sveži, dok još imaju one mirise, ukuse i boje.
I pored prvog zastrašujućeg osećaja koji izazivaju bunkeri na makedonsko-albanskoj granici (na prelazu Ćafasan, kamen međaš nekadašnje SFRJ još uvek stoji), nelagoda vrlo brzo nestaje kada shvatimo da albanski graničari nimalo ne haju za naše uzbuđene usklike i potrebu da fotografišemo taj relikt jednog vremena. Smatra se, inače, da nadzemnih bunkera danas u Albaniji ima oko 700.000 a onih pod zemljom oko 230.000. Kada me prijatelji ovih dana, po povratku, inače svi vrlo zabrinuti, pitaju da im u kratkim crtama opišem svoje putešestvije, uvek ističem dva najsnažnija utiska: neočekivanu srdačnost i gostoljubivost stanovnika Albanije (na šta najčešće uzvikuju: „Stvaaarno?!“) i neopisiv osećaj lične bezbednosti i sigurnosti (ni u jednom trenutku nije mi ni palo na um da vodim računa o tome kojim jezikom govorim ili da, pak, govorim tiše)!
Poštenje, poštovanje porodičnih vrednosti i žena i njihovih prava (bez obzira na uzrast), i pored godina izolacije i siromaštva (privatan automobil nije bilo dozvoljeno imati do kraja devedesetih godina, za dve litre mleka – kolika je bila propisana dnevna količina u doba Envera Hodže – deca su stajala u redu već od pola četiri ujutru, a i pored četiri velike hidrocentrale žitelji Albanije struju su imali dva-tri sata dnevno – ostatak se izvozio!), ostale su ključne odlike ovog napaćenog naroda. Valjda i uticaj tople mediteranske klime, vrhunski sir (ovčiji i kozji – savršenog ukusa i za izuzetno male svote novca), izvanredno maslinovo ulje i rakija od grožđa iz oblasti Skrapar, čine da se ljudi osmehuju, optimistično gledaju u budućnost i raduju se (ne samo u Draču, turističkom centru na Jadranu, nego i u Tirani, Beratu, Elbasanu, Kroji, Skadru…) gostima iz Srbije i izgovaraju počesto (kao naš vodič Artur, sjajan mladi čovek iz mešovite srpsko-albanske porodice): „Hvala Bogu da ste konačno došli“!
I pored loših puteva (u doba Generalnog sekretara Komunističke partije Albanije, pominjanog Envera Hodže, koji je umro 1985, najviše novca odlazilo je na naoružanje, pa su putevi bili potpuno zapostavljeni), oguljenih fasada koje vape za rekonstrukcijom (njima nasuprot uzdižu se najsavremenija luksuzna zdanja, izgrađena zahvaljujući stranom kapitalu), prosečnih plata od oko 380 evra, razloga za optimizam, ipak, ima. Od 70% nezaposlenih početkom devedesetih, u Albaniji ih je danas, prema rečima njenih građana, svega 13–14%, što je omogućeno velikim brojem mudro dogovorenih stranih ulaganja (uslov je bio zapošljavanje domaćeg stanovništva koje se nakon otvaranja granica razbežalo, uglavnom po Italiji, a sada se vratilo i našlo radna mesta u svojoj domovini); tu je i kvalitetno zdravstveno osiguranje (i domaći i strani kapital, uglavnom grčki); veliki broj (stranih i domaćih) univerziteta ne samo u Tirani, već i u drugom i trećem gradu po veličini – Skadru i Draču. Gradovi, kao što su Berat, Butrint i Đirokastra na listi su Svetske baštine UNESCO-a i svakako ih vredi videti, čak i ako vam je vreme ograničeno i prekratko. Fantastična priroda, retke i zakonom zaštićene životinjske vrste (mrki medved, crvena lisica, divljač i, naravno, orlovi), reke Drim, Bojana, Škumba, Skadarsko jezero… i još puno toga ovde neizrečenog, jednostavno mame posetioce.
I kako reče naš vodič Artur: „Sa magarca smo došli na mercedes!“
Mogao je da doda: „I čekamo nove prijatelje“, naročito sve one koji iščekuju ovu toplu preporuku i koji žele da u praksi pobiju izreku čuvenog i mudrog Didroa: „Neznanje je bliže istini nego predrasuda“!
Mi smo grupa ljudi koja obožava putovanja i u sebi nosi veliku strast da istražuje i uživa u drugačijim kulturama i iskustvima.