Grad u kom se ne pije loše vino

Iz autobusa koji vozi direktno od aerodroma do grada sišla sam na stanici Plaza Moya. Bilo je dovoljno da se osvrnem pa da shvatim da ovo nije mesto kroz koje mogu tek tako da prođem u potrazi za ulicom koja će me za 10-ak minuta dovesti do hotela. To je mesto na kom se mora zastati, preći ulica i doći na „ostrvo“ usred kružnog toka, bogato ukrašeno cvećem i okruglom fontanom u sredini. To je mesto na kom morate sesti na klupu i odati poštovanje, kako okolnim zgradama polukružnih fasada, tako i svakom kamenčiću koji vam škripi pod nogama. Ovo nije Španija, to ime ovde čak nije poželjno ni izgovarati. Plaza Moya je centar grada koji je centar regije Baskija, a koja je, opet, centar sveta za dva miliona ponosnih Baska, koji ne planiraju da odustanu od borbe za nezavisnost.

Oduševljena besprekornom lepotom svakog detalja koji oko može da zabeleži, počela sam da obraćam pažnju na ljude. Prvi utisak: svi, ali baš svi, uključujući i doterane bakice koje kao da žure na neku pozorišnu predstavu, prelaze ulicu na crveno svetlo. Pešaci su, čini mi se, preuzeli potpunu vlast nad ovim gradom, pa automobili usporavaju čak i kada imaju prvenstvo prolaza. Drugi utisak: mnogi ljudi liče jedni da druge. Treći utisak: Mnogi ljudi hodaju ulicom i puše. Nekoliko koraka dalje niz ulicu stičem i četvrti utisak: svaki kafić, bez obzira u kom fazonu bio, prodaje sendviče na šanku.

Svaki sendvič izgleda drugačije. Kasnije sam saznala da su ti sendviči kao neki zaštitni znak ugostiteljstva Baskije. Zovu se pinčosi i gotovo je nezamislivo poručiti piće bez pratnje barem jednog od njih. Kasnije sam shvatila i da im je ukus neverovatno dobar i da su dva sasvim dovoljna za utoliti glad.

Dolazak u hotel Photo Zabalburu, od kog nisam mnogo očekivala s obzirom na to da ima samo dve zvezdice, bio je prijatno iznenađenje. Ako izuzmemo dimenzije sobe i kreveta (tu se po ko zna koji put u životu zahvaljujem bogu što sam nižeg rasta), sve je vrlo čisto, lokacija je odlična, ima tople vode i moj prvi dan u Bilbau mogao je da počne!

Najbolji način za prvu posetu nekom gradu, ukoliko nemate organizovan obilazak, je svakako šetnja sa Griterom, koju je neophodno zakazati unapred. Susret sa Danielom, kog su mi dodelili prema interesovanjima koje sam navela na sajtu Bilbao Greeters, od prvog trenutka je iskočio na sam vrh liste pozitivnih utisaka. Šetali smo gradom, pričali, upadali jedno drugom u reč….kao da se poznajemo godinama. Ne krijem oduševljenje zbog svega što vidim i čujem i to ga čini još ponosnijim nego što inače jeste, pa ne obraća pažnju na to što vreme predviđeno za obilazak počinje sve brže da curi.

On je gurman-ja nisam, mada nemam ništa protiv da mi neko otkrije tajne najbolje kuhinje u gradu i svih onih mesta na kojima lokalci grickaju pinčose, tortilje, paelje… kako Daniel kaže, ovde se ne sedi/stoji u jednom lokalu celo veče. To nije običaj. Popije se jedna tura (zalogaji i gutljaji se ne razdvajaju!), pa se ide dalje. I tako sve do 23.00 časa kada u ovom gradu više nema gde da se ode. Barem ne u njegovom užem centru. S obzirom na to da sam u Bilbao došla poslom i da me ujutru čekaju obaveze, prikupljanje utisaka o luđem noćnom životu ostavila sam za sledeći put.

Većina mladih okuplja se u starom gradu, na velikom trgu okruženom nekom ogromnom zgradom koja mi je ličila na srednjevekovnu palatu, tj. ispred lokala koji ispunjavaju svaki kvadratni metar poslovnog prostora u njenom prizemlju.

Daniel mi priča o tome kako Baska ima samo dva miliona i na primeru fudbalskog kluba Atletik Bilbao, koji nikada nije „uvezao“ ni jednog igrača već u svoje redove prima samo lokalne momke i uprkos tome uspeva da se održi u Prvoj ligi, pokušava da mi objasni u čemu je caka. Ubrzo kapiram. Da li je moguće da su toliko ponosni? Kao da žive u nekom potpuno drugačijem vremenu kada se u boj išlo podignutog čela i čistog srca. Je li moguće da su zaista toliko ubeđeni da su najbolji? Svaki odgovor koji dobijam je pozitivan.

Žali mi se da imaju vrlo ozbiljan demografski problem zbog negativnog priraštaja. Na moje naivno pitanje da li je u pitanju nizak životni standard, osmehnuo se i odgovorio da novac nije problem. Plate su pristojne i živi se lepo, toliko lepo da se mladi nerado odriču uživanja, slobode, hobija, provoda i putovanja. Planiranje porodice pada u drugi plan, pa mnogima posle bude već kasno. Srećom, on je uspeo da prelomi to u sebi i jedva čeka da za nekoliko meseci njegova supruga rodi njihovu prvu bebu.

Pored Katalonije, Baskija je najnapredniji španski region i oba žele da se ocepe i žive svoj život slobodno. Neće odustati od toga, to je sigurno, koliko vidim. Za njih ne postji druga opcija. Spremni su da žrtvuju sve, čak i život. Kasnije sam se uverila u to koliko čuvaju svoj jezik, kulturu i tradiciju. O tome dovoljno govori činjenica da se ovde svako zvanično obraćanje pred stranim gostima i delegacijama prvo izgovara na baskijskom, pa tek onda na engleskom jeziku. Ne znam da li da se tome divim ili smatram preterivanjem. Nekako, u meni ipak preovlađuje ovo drugo.

Za četiri dana koliko sam provela u Bilbau ni jednom niko nije spomenuo Španiju, a za čudo ni Baskiju, već koriste reč Bask Country. Pitam Daneila zašto ne kažu „Baskija“ kad je pod tim imenom ceo svet zna. Odgovara mi da je „Baskija“ region, a oni su više od toga. Prestajem da postavljam glupa pitanja i prelazimo na drugu temu. Zaključujemo da nema šanse da se u Bilbau igde popije loše vino. Prijatno me iznenadilo što je isto jeftinije od hrane. Pinčos košta 2-2,5 evra, a čaša vrhunskog belog vina 1,7. Živeli!

Čašu vina kasnije, stiže još jedan od najjačih utisaka. Konobari kruže oko gostiju dajući do znanja da je vreme zatvaranja i bez imalo ustezanja mole vas za čašu (bila ona prazna ili ne). Za tren oka čuje se tutnjanje metalnih zavesa na lokalima i mesto prestaje da pokazuje bilo kakve znake (noćnog) života. Grupice se razbijaju, razilaze….turisti kreću da lutaju dalje u nadi da će pronaći neko mesto koje radi barem do ponoći, a iskusni lokalci kreću svojim kućama. Ili negde drugde, kako se ko snađe. Elem, to je to. Barem za danas. Završava se i moje druženje sa Danielom i njegovim prijateljima koje sam upoznala nekoliko gutljaja ranije. Vraćam se u hotel. Presabiram utiske, menjam im redosled. Ne pronalazm ni jedan negativan. Čak ni to što sam pre ponoći u krevetu u gradu do kog sam putovala 15 sati i čije ime mi je uvek bilo toliko simpatično i misteriozno. Smatram to dobrim znakom jer ću sutra biti naspavana i spremna za lavinu novih utisaka. Unapred im se radujem. Već obožavam Bilbao. Jedva čekam sutra.

Kraj prvog dela.