Nisam ni sanjala da ću se jednog dana zateći u tamo nekom Kirgistanu. To jedna od onih država koja je ostala posle raspada Sovjetskog Saveza u param parčad. Nisam imala nikakvih ocekivanja niti sam se posebno spremala za posetu, a ispalo je i da se ne treba spremati jer to što Kirgistan nudi, vidi se iz aviona: planine, reke, zelenilo – priroda jednom rečju.
Glavni grad je Biškek s dosadnom i jednoličnom socijalističkom ahitekturom koja je i najmanje bitna u celoj priči. Ono što je važnije je da konji, ovce i krave trče slobodni po zelenim površinama. Kirgistanci koje sam sretala na putu su me malo sa stidom u očima pitali da li im njihov grad liči više na selo nego na grad, ali meni to ne bi ni malo smetalo pri izboru mesta za život. Svako jutro kada se probudim, imala sam osećaj da je moj profil neko stavio u ram sa slikom prirode.
Sneg s planina koje se prostiru između država koje se graniče s Kirgistanom se nikada ne topi, a kako se leto bliži drveće je sve zelenije pa mi je bilo prosto neverovatno kako zima i leto nekako idu ruku pod ruku u ovoj zemlji. Prošetala sam po Tijen Šan planinama sve do vodopada koji se zbog nepristupačnog terena može posmatrati samo iz daljine. Videla sam i većih vodopada u životu ali nikada lepši put do njih.
Oni koji nisu baš vični planinarenju, mogu da svrate do mesta Čapon Alta na jezeru Isik-Kul, za koje kažu da se nikada nije zamrzlo iako temperatura vode u ovom trenutku ledi krv u žilama.
Sve u svemu, ako ne znate gde ćete, ako ste zaljubljenik u prorodu, kao što sam ja, put pod noge i pravac Kirgistan!
Autorka
Ivana Šaravanja